Oči nikad ne stare

, Kulturni događaji

Delo koje započinje verovatno najpoznatijim motivom u istoriji muzike, Simfonija br. 5 u ce molu, op 67, posvećena je kao i veći broj njegovih dela, određenim prinčevima. Ipak, s razlogom se kaže da je na sceni bilo različitih prinčeva, ali da je jedan Ludvig van Betoven. Iako ukorenjen u tradiciji Hajdna i Mocarta, Betovenova umetnost je udarila temelj jednom novom romantičarskom duhu. Simfonija br. 5 poseduje moć koja prati sve generacije, na osnovu čega se može zaključiti da će biti slušana sve dok muzika i svet postoje…

Orkestar Beogradske filharmonije pod upravom šefa-dirigenta Gabrijela Felca je ovom, „veličanstvenom kompozicojom“ otvorio novu muzičku sezonu u Zadužbini Ilije M. Kolarca, čime je i na sceni zvanično obeležen početak jeseni. Iako je prevlast mračnih sila bila osnov za muziku na sceni, postoje dobri razlozi za opisivanje lepote koja je sadržana u jednom novom početku, što se saznaje u nastavku teksta.

Početak su svakako obeležila dela velikih kompozitora, među kojima je pored Betovena i Bela Bartok. Mnogo je elemenata koji su specifičnost jedine njegove opere obeležile na sceni u predstavi Zamka Plavobradog, ali, bilo da se ovo delo izvodi na operskoj sceni ili u dvorani, svaka osoba koja je muzikom predstavljena, posebnom je notom obojena: soba za mučenje koja je žarko crvena, riznica koja je izrazito zlatna, vrt koji je modro zelen, pa više puta ponovljena sedma soba koja je srebrna. Ova opera u jednom činu oslikava moderan mađarski duh i obrađuje samo deo Meterlinkove drame koji se odnosi na otvaranje vrata i razotkrivanje naglašene duše glavnih junaka, Plavobradog i Judite, njihove tragične ljubavi gorkog kraja. Iako je melanholija same drame prikazana kroz veliko razočaranje Judite, koja je na kraju zatvorila svoja vrata i „pustila“ mrak u Zamak u koji je živela, muzika koja je vladala scenom Kolarca obeležila je predivnu noć pod okriljem zvezdanog neba.

Svaki je početak nova nada za umetnike i stvaraoce. „Oko koje vidi i koje može da stvara, nikada neće prestati svojom umetnošću da zasenjuje one koji neprestano uče da postanu što bolji muzički stvaraoci“, bar je to ono što ja mislim. Zato je priča o mladom violončelisti otvorena s porukom mladima koji su sa septembrom krenuli u nove pobede, jedni kroz učenje, a drugi kroz studiranje.

Sigurno je da postoji razlog zašto su Nemanju Stankovića, koji nosi zvanje prvog violončela Beogradske filharmonije, izjednačili po virtuoznosti sa Nemanjom Radulovićem, našim slavnim violinistom. To možda jeste samo mišljenje i komentar, ali svakako je da ima „oči“ za muzikom koje ne stare i koje su u stalnom razvoju. Njegova ljubav prema muzici oslikava ljubav prema sceni, publici i kolegama. To je ono što ga podiže i što mu daje snagu. Divno je kada neko može da kaže da zato što se muzika događa u jednom trenutku, „čoveku ne preostaje ništa drugo, osim da se prepusti“. Tu leži osnov za katarzu svih osećanja na sceni. Za njega je izazov uvek isti – treba održati nivo koji se trenutno poseduje i stalno postavljati nove ciljeve. Kada si član orkestra, potrebno je raditi i na podizanju njegovog kvaliteta. Iako voli da komponuje i iskreno uživa u tome, sebe više doživljava kao violončelistu. Bilo da nastupa samostalno ili sa svojim orkestrom, uživa u svakom trenutku i trudi se da daje sve od sebe. Ponosan je na činjenicu da je imao prilike da sarađuje i nastupa sa izuzetnim muzičarima i to smatra svojim najvećim profesionalnim uspehom. Imam priliku da opišem i kamerni ansambl Trio Immersio, čiji je Nemanja član, pored dve izvanredne umetnice: Vire Zhuk, violinistkinje i Mariam Vardzelashvili, pijanistkinje. Na njihovom repertoaru se uglavnom nalaze dela pisana za klavirski trio, od doba klasicizma, preko romantizma, pa sve do kompozicija savremenih autora. Natupali su u značajnim prostorima širom sveta, a s početkom ove sezone nastupaće u Parizu i Meksiku. Inače, iako priznaje da je radoholičar, te je stalno u potrazi za novim idejama i novim projektima, on najviše uživa u vremenu koje provodi sa sinom. Jer, „dečija iskrenost, jednostavnost i radost prema životu jesu terapija koja vraća u kolosek“.

Treba svi da shvatimo da sve što se dešava oko nas i u nama, jeste deo puta sazrevanja. „Prvi koncert samo je prvi korak“. Deca koja se s novom školskom godinom susreću sa prvim instrumentom tek počinju da uče i istražuju. Kao i oni koji ulaze u svet odabrane nauke. Svi ostali treba da znaju da porazi zaista ne postoje, već da je potrebno stalno učiti i istraživati. Srž Nemanjine poruke leži u ljubavi za onim čime se bavimo. Jer, na kraju… sami ćemo naći načina da iz situacije izađemo kao pobednici.

Ono što ostaje do mene, kao autora ovo teksta je samo izraz zahvalnosti jednom ovakvom duhu. Nisam pogrešila što sam njega odabrala za ovaj opis novog početka. Zapravo sam se ponovo uverila da „oči nikad ne stare“. Zato preporučujem da dođete na njegov koncert, 28. septembra u svečanoj sali Skupštine Beograda, u 20h. Na programu će biti dela Betovena, Jovanovića, Stravinskog, kao i premijera Sonate za violončelo i klavir domaće kompozitorke Dragane Jovanović. Nastupaće sa pijaniskinjom Majom Mihić.

 

Napravite svoj zaključak.

 

Pripremila: Tatjana Vujović

Leave a Reply